Pozorišni reditelj Jagoš Marković, jedna od najuticajnijih ličnosti kulturne scene u regionu, preminuo je prekjuče u 57. godini.
Jagoš Marković rođen je u Podgorici 1966. godine, tu je i odrastao i završio osnovnu školu i Gimnaziju. Sa 17 godina je upisao Fakultet dramskih umjetnosti u Beogradu, i diplomirao u 21. godini, 1987. u klasi Borjane Prodanović i Svetozara Rapajića.
„Reditelj koji je u pozorištu sve, čije su predstave uvijek iznova očaravale i iznenađivale publiku, napustio je ovaj svijet u 57. godini, začuđujuće, nestvarno, kao da je režirao i sopstveni odlazak – u snu, u svojoj kući u Kostanjici, u Boki Kotorskoj, na moru u koje je bio zaljubljen, sanjajući…
A Jagoš je neprestano sanjao, hodao je pozorištima, beogradskim, podgoričkim, kotorskim, riječkim, budvanskim i svim drugim ulicama zanesen radošću, ljepotom i životom samim. Bježao je od svega ružnog i nakaradnog, i govorio da je pozorište bolje od naše stvarnosti. Za sve koji su ga poznavali bio je oličenje radosti i strasti, i jednog posebnog, samo njegovog svijeta koji je bio pun čudesa“, napisala je Rada Radosavljević u „Danasu“.
„Jagoš u pozorištu ne radi samo kao reditelj, jer on u pozorištu i nije samo reditelj. On je u pozorištu sve; on je i glumac, on je i ceo ansambl, on je i publika, on je i scena, i loža, i prva, druga i treća galerija, on je i pozorišna biblioteka, on je četka i boja, i čekić i ekser, i konopci i reflektori, i svila i vatra, i kulisa i zavesa. On je sve to možda samo zato da bi nam pokazao da je svet bez ljubavi jedno isušeno, slano i jalovo morsko dno“, govorio je o Jagošu Markoviću akademik Ljubomir Simović.
„Maštar koji izmiče konvencijama, vječiti dječak koji se igra i igrom pravi remek djela, slobodan, nježan i plemenit“, tim riječima je crnogorski scenarista i dramaturg Stevan Koprivica opisao reditelja Jagoša Markovića.
Portal BIZLife je za svoju rubriku IZJAVA DANA nekoliko puta preuzeo djelove Markovićevih intervjua i izjava o životima, prolaznosti… jedna od izjava je bila i u vrijeme pandemije koronavirusa.
septembar, 2018. – KUKNJAVA
Da smo za bolje – bilo bi nam bolje. I basta. U hor jadikovanja neću. Nisam ni devedesetih. Prođe ovaj i onaj na vlasti i uz vlast, al’ sa njima prođe i naš život. Od kukanja nema ništa osim prebacivanja odgovornosti za svoje poraze. Sloboda je u odgovornosti.
oktobar, 2021. – REKLAME SMRTI
Živimo u vremenu novouspostavljene kovid religije koje se gnušam, jer prevazilazi oblike pandemije i stvarno postaje religija, ludilo. I kad pomislim da deca gledaju izbezumljene odrasle koje plaše mediji i razni stručnjaci, naročito sam imao potrebu da deci damo ohrabrenje i podršku za život i veru u pobedu. Jer, život je radost. Ne može se živeti u strahu po onoj „boj se ovna, boj se govna“, kad će se onda živeti? A od straha se umire. Pa taman da nas svaki dan po jednog streljaju, pravili bismo i našli neku vedrinu i hrabrost, nešto naše pravo da pružimo deci, a ne samo da sejemo paniku kao što radite prvo vi mediji, a da ne pričam o ostalima. Zna se šta je informisanje, a šta reklama smrti, a ona je u prvom planu kako uključiš televizor.
novembar, 2022. – APOKALIPSA VREDNOSTI
Ovo je apokalipsa duha i sistema vrednosti… Sigurno se desila. Svako misli da je potcenjen, a da je onaj drugi precenjen. Malo ljudi znam koji misle da onom čoveku pored pripada to mesto koje ima, sada pričam o društvenom statusu. Vidite koje je to samoljublje i volja za moći. Dučić je rekao „sva su poređenja kobna“, podsetio je poznati reditelj, dodajući da su njega stavili na mesto na kom se nalazi i da pola veka misli kako to da opravda.
Prođe ovaj vladar, prođe onaj vladar, stalno se nešto čeka s njima, i prođe i naš život… Neće nikad doći bolje vreme u kom će doći pravde – ne, to je u nama, to moramo sami. Svi su ti vladari i suvladari pokazatelji našeg kolektivnog delovanja – mi to biramo, mi to glasamo.
