Piše: Enes Halilović
Politika i interesi imaju svoje zakonitosti, a čovek, običan čovek treba da se provuče kroz kapije istorije. Pamti se u Baru, kada su tokom Drugog svetskog rata tri sveštenika – pravoslavni, muslimanski i katolički – svakog petka izlazili na prometno mesto da zajedno sednu, popiju kafu i tako narodu poruče: okupator nas ubija, ali mi ne treba da se ubijamo međusobno. I narod u Baru je iznova shvatao da je ono što ih spaja veće i jače od onoga što ih razdvaja.
Kada su okupatori u Drugom svetskom ratu stigli u Bar, imali su staru i oprobanu devizu: zavadi pa vladaj. Tri sveštenika, islamski, pravoslavni i katolički, nisu imali moć da se okupatoru odupru na drugi način nego da svojim narodima poruče kako je samo u slozi opstanak.
Njih trojica, svakog petka bi iza podneva sedeli javno zajedno, pili kafu i pozdravljali se s građanima. Dovoljno je bilo da ih narod vidi na okupu i da ostane na okupu – razumeli su poruku: zajedno, strpljivo, ćutke, čekati slobodu.
Dani su prolazili, sedmice se nizale, godine minule, ali svakog petka tri sveštenika su bila za istim stolom: složno, pomagati se, čekati slobodu.
Nema Bara do cara
Nema grada na Mediteranu koji već vekovima ne valja za život – koliko zbog klime i voća, toliko i zbog toga što preko mora žubore jezici, prepliću se kulture, putuju jela i začini, stižu ideje, umetnost i umešnost. Ali samo u Baru, na Jadranu, može se čuti izreka koja ovom gradu daje primat u odnosu na sve mediteranske gradove: Nema Bara do cara.
Ime ovog grada, kao i Bari, Barselona, Barbados, bara, obariti, asocira na prisustvo vode – Bar se ugnezdio između mora i Skadarskog jezera, a pod planinama. Ako mu vazduh uporedite sa obližnjom Podgoricom, leti je Bar za pet stepeni prijatniji, a zimi za pet stepeni topliji od Podgorice.
Masline, smokve, nar i mandarine, mnogo česama i mnogo potoka koji se slivaju prema moru čine ovaj grad vekovima privlačnim za sve ljude. Tu je i pruga i luka kao put prema svim kopnima i morima dah sa Rumije koji hladi preplanule kože. Ipak, ljudi su najveće bogatstvo ovog grada, ljudi okrenuti jedni drugima što i govori primer sa početka ove priče, ljudi koji kroz sva iskušenja prolaze zajedno.
Ko istoriju prelistava, on na svakoj stranici balkanske prošlosti nalazi Bar, pa i u čuvenom delu Gesta Regum Sclavorum, Barskom rodoslovu koji je znan i kao Ljetopis popa Dukljanina.
Tokom XI veka Bar je prestonica Zete, a postaje i sedište samostalne crkvene organizacije u okviru katoličke crkve znane kao Barska nadbiskupija. Tokom srednjeg veka u Baru se kovao bakarni novac, a za vreme Balšića i srebrni dinar. Podaci iz 1247. govore da se na čelu građana (lat. seniores et populus) nalazio knez (lat. comes). Na vetru istorije vijorile su se mnoge zastave iznad Bara… Vizantinci, Duklja, Nemanjići, Balšići, Venecija, Srpska despotovina, bosanski vojvoda Stefan Vukčić Kosača. Bar je bio pod Mletačkom republikom od 1443. do osvajanja od strane Osmanlija, 1571. godine. U doba Napoleonovih ratova Bar nisu napali ni Francuzi ni Rusi ni Britanci čiji su brodovi prolazili vrlo blizu barske luke .
Sve u vezi Bara je, što bi rekli današnji političari, živa privredna aktivnost.
Barani su sa Peloponeza doteravali drvo i sirovu svilu, a 1708. neki Božo iz Tople, verovatno imućan, dovodi robinju sa Korčule da ga u kući služi. Neki bogati Ibrahim 1763. ide u Sarajevo, ali mu sukno opljačkaju hajduci na Romaniji. Dakle, kopnom na konjima, a robu iz Bara morem su prevozili brodovi iz Kotora. A kako je više robe na moru, tako je više gusara koji presreću brodove.
Gospodar Skadra Mehmed-paša Bušatlija je maslinovo ulje iz Bara prodavao širom Balkana. Čuva se ugovor: trgovac iz Bara Hadžihasanović 1734. u Dubrovniku je prodao 14 bala duvana. Barani su prodavali i bivolje i goveđe kože, krzno divljači, vosak i vunu, svakako i ribu iz Skadarskog jezera. Arhive pamte čuvene trgovce iz XVIII veka, Hadži Hasana i Mehmeda. Istorija beleži i jednu veliku bruku: zelenaši iz Bara davali su novac Budvanima na zajam.
Ljudi i neljudi
Protutnjale su kroz Bar kolera i kuga, bilo je i nekoliko velikih potresa, ali se uvek znalo ko je čovek, a ko je nečovek.
Godine 1858. u starom gradu ima 50 muslimanskih i nekoliko pravoslavnih porodica. U varoši 4.000 žitelja, 2.500 muslimana, 850 katolika i 650 pravoslavnih, među kojima ima i Grka. Poznate porodice iz tog doba su Nikezići i Dabanovići. Beleži se i politička nestabilnost 1866, kada su Crmničani ubili dva muslimana iz Bara.
Politika i interesi imaju svoje zakonitosti, a čovek, običan čovek treba da se provuče kroz kapije istorije.
Godine 1877. barski katolici uglavnom žive u naseljima Tomba i Rap, u starom gradu su uglavnom muslimani, a pravoslavni u naseljima Brbat, Dobra Voda i Mikulići. Ima i nekoliko albanskih porodica iz Skadra, a te porodice uglavnom su bile katoličke.
Bilo je i mešovitih brakova, a neki Barani žene dame iz Francuske, Grčke, Pruske, iz Grčke – one donose nova jela, nameštaj, manire, pa tako u Bar dolazi i prvi klavir. Početkom 1877. u gradu rade dve muslimanske i jedna katolička škola.
Crna Gora traži izlazak na more, a Austrougarska se tome protivi. Ono što ne može diplomatijom, Crna Gora želi oružjem. Godine 1877, 13. novembra, knjaz Nikola napada Bar. Vodi 20 bataljona, ali samo četiri oficira znaju gde su se uputili. Nose 10 velikih i 8 malih topova.
Bar brani više od pet hiljada muslimana kojima stiže pomoć iz Ulcinja. Katolici idu u Kotor i stavljaju se pod vlast Austrougarske.
Danima padaju topovska đulad na Bar, ali hroničari beleže: „Ni jauk se nije čuo iza zidina”. Odbrana je žilava, kuće se ruše, ali bedemi ostaju nenarušeni. Danima pada kiša. U gradu imaju vodu, ali hrane ponestaje iako su mnoga grla stoke uvukli da bi se prehranili. Ponestaje soli za sušenje mesa, a nema ni mnogo drveta za ogrev. Dana 11. decembra topovi sruše Selim-begovu kulu, ali taj događaj ljudima unutar grada kao da nije toliko teško pao koliko vest da su Rusi zauzeli Plevno.
Crnogorci uvažavaju junačko držanje branioca Bara Ibrahim-bega, ali mu poručuju: „Kad ti nije došla pomoć, neće ni doći.”
Ibrahim-beg poručuje: „Ja sam dužan da poginem.”
Austrijski vicekonzul je tokom borbi u Baru i upisuje u katolike sve one koji na taj način žele da se sačuvaju. Knjiga je otvorena da se upišu i na taj način da se stave pod austrijsku zaštitu.
Crnogorci traže način da eksplozivom Baru prekinu tajni podzemni dotok vode. Dana 8. januara 1878. Ibrahim-beg traži primirje od tri dana, a 9. januara izlazi iz grada sa nekoliko oficira.
Ibrahim-beg daje sablju knjazu Nikoli. Knjaz Nikola gleda sablju i vraća je Ibrahim-begu, rekavši: „Ti si sačuvao čast.”
Sutradan, 10. januara, crnogorska vojska ulazi u razrušen grad, a gradsko jezgro se narednih godina seli prema Pristanu, prema morskoj vodi, tamo gde je sadašnji Bar, a nekadašnji Bar postaje Stari Bar.
Godine 1910. Barani osnivaju pevačko društvo „Bratimstvo”. Te godine imaju tri lekara: dr Stevana Džamonju, dr Josipa Pera i dr De Benedetija.
Veliki rat
Život teče, ali novi rat proviruje. I to Veliki rat. Kada 1914. Austrijanci napadnu Srbiju, Crna Gora objavljuje rat Beču. Februara 1915. Austrougarska bombarduje Bar i potopi brod „Dague” na kojem je 40 mornara. Brod je i danas u vodi, nedaleko od Bara.
Kralj Nikola i Vlada 1916. napuštaju Crnu Goru, a vojska ide kućama. Austrijanci 22. januara 1916. ulaze u Bar i otimaju maslinovo ulje, žito i stoku. Narod gladuje.
Austrijanci zavađaju tri naroda. Epitet „špijun austrijski” bio je mnogo težak, nije ga mnogo Barana zaslužilo, ali neki svakako jesu. Austrijanci otvaraju logor i drže porobljene mnoge Barane.
Austrijanci bace porodicu Raičević, muža, ženu i četvoro dece u logor. Iso Duraković obuče crnogorsko odelo i ode da zamoli da se ova porodica pusti, nudi novac. Uspe da izmoli slobodu za to četvoro dece i njihove roditelje, potom ih dovede u svoje selo, sklepa im sa komšijama kućerak za stanovanje i pokloni im kozu, par kokošaka, i nešto posuđa. Komšije, da im ne bi davale milostinju, uzimaju ih da rade nešto po imanjima kako bi ih platili.
Mićo Masoničić, brat žene koja je bila zarobljena sa mužem i četvoro dece, bio je veoma zahvalan i starom Isu i njegovom sinu Mahmutu. Mićo se vratio 1928. iz Amerike. Mahmutova žena nije imala dece, moli muža da oženi još jednu ženu kako bi imao potomstvo. Mahmut neće. Ona zamoli Mića, kao brata, da joj pomogne. Mićo moli Mahmuta da oženi još jednu ženu kako bi se nastavila porodica i kako bi uvek ostali prijatelji. I danas se drže, paze i obilaze, iako su neki u Americi.
Godine 1921, zabeleženo je, Bar ima 50 zanatskih radnji i 23 kafane, kao i 5.679 građana, manje nego 1877. godine. Oko dve hiljade Turaka je otišlo.
Tokom velike svetske krize 1928. barski arhibiskup Nikola Dobrečić odlazi u SAD kod Henrija Forda i traži da Ford izgradi fabriku u Baru. Dva Baranina odlaze u Ameriku na usavršavanje. Trebalo je da ih ode još stotina, ali Ford možda već miriše novi svetski rat, i odustaje od projekta.
Ford još nije na ulicama Bara, ali jeste slikar Krsto Cilić. Ima somotsku pelerinu i beretku.
Petar Lubarda 1940. boravi u Baru i naslika 12 slika.
Krvavi rat
Trinaesti jul 1941. – pucnji na Cetinju i u Baru. Diže se Crna Gora na ustanak. I odmah prve bitke u selima Brajići i na Sozini. Italijanski vojnici pljačkaju i bacaju bombe na ustanička sela. Okupator ubacuje agenta koji ubija sekretara mesnog odbora KPJ Nika Rolovića.
Godine 1942. – repriza austrijske prakse – Italijani osnivaju koncentracioni logor. Logoraši su u 28 baraka, a okupator podiže stubove na kojima bi logoraši visili. Tako su ih propitivali kroz mučenje, dok vise. U logoru je umrlo i jedno dete od dve godine. Ali duh Barana nisu ubili. Za istoriju svetske žurnalistike podatak: logoraši u logoru prave novine i daju im ime Naša borba.
Oktobra 1943, po padu Italije, Nemci će raspustiti logor kroz koji je prošlo preko deset hiljada ljudi, od toga hiljadu žena. Narod Bara je logorašima, krišom kroz žicu, doturao hranu.
Vrhunac zverstva dogodio se 25. juna 1943. kada je izvedeno i streljano 180 ljudi.
Jad i tuga u Baru, a tri sveštenika sede i piju kafu svakog petka, i tako narodu poručuju: okupator nas ubija, ali mi ne treba da se ubijamo međusobno. Narod je iznova shvatao da je ono što ih spaja veće i jače od onoga što ih razdvaja.
Godine 1943. kod protojereja Pavla Radunovića, pravoslavnog sveštenika, dođe u goste Kolja Barjaktar. Upadnu četnici kod prote, do zuba naoružani, kažu kako će da očiste Bar od katolika i muslimana, ali prota podigne krst i kaže: „U ime ovog krsta, to nećete uraditi. Vezuju nas pobratimstva, ako morate – počnite od mene.” Ovu priču i danas pričaju potomci Kolje Barjaktara.
Devetog maja 1945. – sloboda. I sećanje: 166 Barana, sinova i kćeri, palo je na frontovima ili u logorima. Treba obnoviti grad, a u gradu jedan lekar, dve medicinske sestre i 12 telefonskih priključaka.
Narod kolje stoku i suši meso da bi preživeo. Naravno, masline su tu i smokve. Dvadeset pet godina traje izgradnja pruge Beograd-Bar. Pruga od 476 kilometara puštena je u rad 1976. Naravno, tu je i luka.
Godine 1907. Branislav Nušić posetio Bar i napisao da ovaj grad ima perspektivu.
U Bar su uvek dolazili ljudi, doseljavali se iz svih krajeva bivše Jugoslavije. Danas se doseljavaju Rusi.
Ostalo je još jedno crno sećanje: petnaesti april 1979. – zemljotres od 9 stepeni Merkalijeve skale kada je ostalo 49 mrtvih pod ruševinama, a hiljade ljudi bez krova nad glavom. Tada su oštećene sve škole u Baru.
Primeri koji se pamte
Vekovi su prohujali, a ljudi su ostali ljudi. Pomagali se u dobru i zlu. Narod priča mnoge primere.
Doseli se u Bar iz Albanije neki Kolja. Siromah. Pobegao sa mnogo dece zbog nečega iz Albanije i došao u Bar. Nadniči Kolja, ne bira poslove. Ne prosi, ali častan je, svaku pažnju desetostruko vraća. Nadniči kod nekog domaćina koji primeti da je Kolja, sa ulice, podigao opušak koji je neko bacio i povukao dim. Baranin mu, krišom, da niko ne vidi, ubaci u džep dve kutije cigareta i to Kolja dobro upamti. Radi Kolja godinama, radi, zarađuje i zaima; kupi kombi i jednog dana domaćinu istovari dve teleta ispred kuće. Ženi ništa nije bilo jasno, a Kolja kaže: „Dao mi je tvoj muž dve pakle cigareta kad nisam imao. Ova ja častim, sad kad imam.”
Beše nekad Mitro Vasiljev, travar sa Rumije, lečio je narod kako je znao, travama planinskim. Neki su ga tužili kralju Nikoli, a kralj je želeo da što više lekara leči ljude, a što manje travara. Pozove kralj Nikola Mitra Vasiljeva, ali on tri dana leči nekog seljaka i zatvori mu ranu na leđima. Onda Mitro Vasiljev zamoli izlečenog da odu kralju kako bi ga opravdao što nije na vreme došao. Izlečeni pokaže ožiljak i posvedoči, a kralj Nikola dozvoli Mitru da narod slobodno leči travama, a onima što su ga tužakali poruči da tim povodom više ne dolaze. Još se pripoveda da je tek izlečen čovek otišao peške na Cetinje da posvedoči kako je travaru bolesnik bio važniji od vladara.
Petrovići iz Bara čuveni su po bogatstvu stečenom od poljoporivrede. Najčuveniji beše Miloš Petrović koji je u Drugom svetskom ratu sačuvao glave 14 Albanaca. To se pamtilo i pamti se, te je sedamdesetih na jednoj utakmici rukometaš iz Prištine rekao rekao Slobu Petroviću iz barskog Mornara: „Ja sam sin čoveka kog je spasio tvoj otac.”
Godine posle oslobođenja. Nekakav svečani prijem. Došao narodni heroj Petar Vojvodić, obukao svečano odelo, a pored njega mnogo boraca koji su od prevrnutih šinjela sašili odela. Petar se zastidi, jer se ističe! On se namerno oklizne, prospe po sebi piće i ode da se presvuče.
Družili se pravoslavci Perazić i Leković, odrasli i družili se bez ružne reči. Jednog dana, pištolj slučajno opali u ruci Perazića i pogodi Lekovića koji odmah izdahne. Perazić od tuge skoči u jezero, neplivač, i utopi se.
Hoće Lekovići da se osvete sada, hoće da ubiju Perazića što je ostao sad jedini sin u kući pravoslavih Perazića, jer je najstariji Leković rekao da su im dužni krv.
Čuju to muslimani Perazići ispod Rumije i jedan od šest braće, znajući da su daljni rod, pita oca: „Babo, da mi halališ, idem glavom da zamijenim onoga rođaka jedinca Perazića, da se njihova kuća ne iskopa.”
Otac mu dozovili i oproste se.
Sin ode pravo u kuću Lekovića i kaže: „Ja sam dalji rođak Perazića, došao sam da zamijenim onog jedinca. Slobodno meni glavu uzmite.”
Najstariji Leković skoči na noge, zagrli momka Perazića i kaže: „Hvala ti, spasio si mi dušu i obraz, u ljutini mi je riječ iz usta istekla.”
Tako reče, a sinovima naredi da zakolju ovna i da se počaste. Tako stari Leković uzme mladog Perazića za pobratima. I danas se to pamti.
Nema Bara do cara!
Izvor: RTS
